Take a fresh look at your lifestyle.

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: UDBA ne nestaje, samo se transformiše

Autor knjige „OZNA – mač revolucije“, Kosta Nikolić, jednom je rekao:“Odeljenje za zaštitu naroda – Ozna, prva je tajna komunistička policija čija ambicija nikad nije bila da služi društvu već da njime gospodari. Iz nje su nastale sve ostale tajne strukture na teritoriji Jugoslavije. Ozna je formirana samo s jednom zadatkom, da kontroliše vlast u državi i zato se uvek fiksirala iznad sistema. Nikada nije nestala, samo se više puta transformisala, savršeno se prilagođavajući političkim okolnostima. Oznino bratstvo nije ideološko, već interesno. Svejedno im je da li vlada ideologija komunizma, nacionalizma ili evropskih integracija“. (1)

Avaj, udbaši su držali pod ključem naše arhive, sprečavali da se sazna puna i prava istina, pre svega o srpskim žrtvama Drugog svetskog rata. Oni nisu dozvoljavali da se sazna šta se zbivalo zaista, a sve u ime „bratstva i jedinstva“ i Broza u čijoj su se senci krili, kao stonoge i uholaže pod kamenom. Ni do danas nismo saznali punu istinu o Jasenovcu – između ostalog, zato što su Brozovi udbaši tu istinu prećutkivali onda kada ju je trebalo, na sav glas, objaviti. Nedavno se, u izdanju Arhiva Vojvodine, Arhiva Republike Srpske i Eparhije bačke, pojavila nasušna knjiga „Ustaška zverstva / Zbornik dokumenata 1941-1942“, koju je priredio naš ugledni istoričar Milan Koljanin. Ona je nastala na osnovu arhivske građe koju je, do smrti, kod sebe čuvao udbaš Slavko Odić. Evo šta Koljanin kaže o udbaškom istoričaru – amateru:“Rođen je ratne, 1915. godine u Bihaću, a Drugi svetski rat ga je zatekao kao studenta tehnike. Posle razbijanja i okupacije Jugoslavije 1941, bio je jedan od organizatora Narodnooslobodilačkog pokreta u Srednjoj Bosni i Bosanskoj Krajini. Slavko Odić, bio je politički komesar voda, sekretar štaba brigade, politički komesar bataljona, pomoćnik komandanta mesta i područja, komandant područja, pomoćnik šefa obaveštajnog centra štaba korpusa i član Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i rezervni pukovnik. U posleratnom periodu, Slavko Odić je radio u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, odnosno u Upravi državne bezbednosti, a zatim u diplomatskoj službi kao generalni konzul u Torontu i načelnik u Državnom sekretarijatu inostranih poslova. Široj javnosti, Slavko Odić poznat je pre svega po svojoj istoriografskoj i publicističkoj delatnosti./…/

Kao rukovodilac u Upravi državne bezbednosti, Slavko Odić je imao na raspolaganju i nemačke arhivske fondove među kojima se izdvajao fond nemačkog Zapovednika Policije bezbednosti i Službe bezbednosti u okupiranoj Srbiji (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienst, skraćeno: BdS, u daljem tekstu: Zapovednik policije u Beogradu). Početkom osamdesetih godina prošlog veka, ovaj fond je gotovo u celini predat Istorijskom arhivu Beograda. Od tada, to je jedan od osnovnih izvora za istraživanje perioda Drugog svetskog rata u okupiranoj Srbiji, delom i u NDH i drugim delovima Kraljevine Jugoslavije. Pedesetih godina 20. veka, ovaj fond je bio osnovni izvor za pisanje jedne publikacije za internu upotrebu u Upravi državne bezbednosti pod naslovom Nemačka obaveštajna služba. U šest tomova predstavljena je nemačka obaveštajna služba i njeno delovanje u Kraljevini Jugoslaviji, pre svega tokom Drugog svetskog rata./…/

Slavko Odić je neko vreme bio spoljni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, u kojem je autor ovih redova proveo svoj radni vek. Institut je 2005. godine, objavio knjigu Zašto Jasenovac nije oslobođen čiji koautori su bili Slavko Odić i Slavko Komarica.”(2) Udbaš je, kao da je to njegova babovina, čuvao dragocene arhivske dokumente, umesto da su se njima bavili istoričari koji je trebalo da precizno utvrde broj žrtava ustaškog terora. Mada to i nije ono najgore: ipak ih je Odić ostavio arhivama Srbije. Mogao je, da je hteo, i da ih uništi, kao što je ko zna koliko dokumenata uništeno.

Svedočenje Nikole Milovančeva

Naš poznati pravnik i istoričar, Nikola Milovančev, tim povodom beleži:“Juna 2020. godine je dr Marija Elizabeta Miletić, mlađa sestra V. Brodar, potpisala izjavu u vezi s naučnim radom komisije u Jasenovcu 1964. Donosim deo tog teksta u prevodu sa slovenačkog:„Sestra je dobila zadatak na svom radnom mestu, ali su detalji i zahtevi porudžbine i poručioca ostali uglavnom u tajnosti, pošto su istraživanje zatražili najviši organi Jugoslavije i da o tome nije poželjno govoriti. Stoga moja sestra do svoje smrti nikada nije dala nikakvu javnu izjavu i uvek je odbijala da razgovara sa novinarima, iako nije bilo neposrednih pretnji ili zabrana. U vezi s ovim je osećala određenu nelagodu, možda čak i strah. Sestra je celog svog života bila opterećena Jasenovcem, ne samo zbog stravičnih nalaza ili težine samih radova na iskopavanju, već prvenstveno zbog nedostatka bilo kakvog zvaničnog delovanja u vezi sa ovim masovnim pokoljima. Ne samo da žrtve nisu prebrojane, niti je procenjen broj žrtava u obeleženim grobnicama, nego ni sve grobnice nisu bile označene kao takve. Već tada – 1964. godine – sve je ukazivalo na nameru najviših vlasti Jugoslavije da se ratni zločini prikriju i zaborave, te da se nedužnim žrtvama uskrate dostojna sahrana i spomen. Moju sestru je posebno bolela činjenica da je među žrtvama bilo mnogo žena i dece. U terenskim istraživanjima 1964. godine je ustanovila da mnogo ljudi uopšte nije ni dospelo u logor u Jasenovcu, jer je puno žrtava pogubljeno odmah po dolasku transporta i sahranjeno u masovnim grobnicama u okolini Jasenovca. Kada su 80-ih i 90-ih godina prošlog veka počele da se pojavljuju procene koje su broj ubijenih u logoru Jasenovac i u njegovoj okolini smanjivale na 40.000 do 80.000 lica, moja sestra, dr Vida Brodar, ove je ocene prihvatila sa ogorčenjem. Ona ih je doživljavala kao namerno smanjivanje i prikrivanje stvarnih razmera zločina, jer je smatrala da je stvarni broj žrtava mnogostruko veći.“(3) Zato je danas moguće manipulisati brojem žrtava – sve se, zato što je udbaška ekipa krila arhivsku istinu ( recimo, još ne pokazuju Stepinčeve dnevnike, iako ih imaju ) svelo na „mož` da bidne, a ne mora da znači“.

Čto djelat?
Šta da se radi? Kad nam se radi o glavi, dužni smo da radimo za istinu, i da se borimo za istinu. Jer samo ona oslobađa. Treba objaviti sve što su udbaši krili, i razobličiti sve što su krivotvorili. To je naša dužnost prema precima i potomcima. A najvažnije – utvrditi istinu o srpskim žrtvama 20. veka, ne obraćajući pažnju ni na mrtvu Jugoslaviju, ni na povampirenu jugonostalgiju. To je jedini put ka sticanju istorijske svesti, bez koje ćemo potonuti u nacionalnu demenciju.

Vladimir Dimitrijević / Pravda

Izvor: Pravda

Mi smo nezavisni i nestranački info portal.

Podržite naš rad!

 

Like!

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
%d bloggers like this: